Pre mnogo godina, dok sam još lutala i vapila za njegovim govorom, sanjala sam razgovor sa psihijatrom. Ponudio mi je govor u zamenu za moju smrt. Bez glasa sam se gušila u snu vagajući ko će o njima brinuti ako pristanem na pogodbu i da li je moj život vredniji od njegovog glasa. Ne sećam se jesam li tada donela odluku, ali sada mogu sa velikom sigurnošću i znanjem da analiziram taj san. I uvek se užasnem nesvesnog koje me je te noći prepolovilo.
Više puta mi je drugi sin tvrdio da razgovara sa bratom. Neretko je na osnovu tih razgovora tumačio i njegove slike. Nisam se usudila da poverujem. Bilo mi je bezbolnije da prihvatim njegovo neprihvatanje da njegovoj drugoj polovini, njegovom bratu blizancu, nešto važno nedostaje. Puštala sam da sazreva on sam i ta istina u njemu.
Ipak, insistirala sam na govoru bez odgovora. Zahtevala da mu se svi obraćaju, učila ih kako, a sama mnogo i o svemu mu pričala. Sve dok se nisam uverila da razume. Onda je počeo da govori slikama. I to je govor. I bila sam zahvalna.
Pre nekog vremena sam čula prvu rečenicu. Nije je od tada ponovio. Znam i zašto. I to prihvatam. I to je on.
Danas… jedan od onih dana kada bih najradije da me nema. Ne zbog njega. Zbog svega što me je stiglo i zbog svega što ja nisam, a moram. Neizdrživa iscrpljenost, preispitivanje, traganje za greškama, pokušaj da pronađem način da ustanem i nastavim, jer osećam da posustajem i postajem nesigurna šta i koliko ima smisla.
Nesanica se smenjuje sa neodoljivom potrebom da se odmorim i spavam. Predugo to već traje. Savest me melje, telo izdaje, mozak usporava… Iskušenja, verujem. Premor. Zaboravljala sam da brinem o sebi. Ne žalim, ali ne znam hoću li se izvući čitava da nastavim mudrije, umerenije, štedeći sebe da bih za njih trajala.
Po navici proveravam jesu li pokriveni. Jedan podiže glavu i pita me jesam li mu spremila odeću za školu. Klimam glavom i savijam se da pomazim i drugog, usnulog.
– Ja mislim…
Moj dobri dečak skače i gleda me čekajući da potvrdim da sam i ja čula njegovog brata koji govori u snu. Ljubim ga i molim da spava.
On ipak govori. Ne znam sa kim, ni o čemu. Samo znam da je to poslednje što bih očekivala:
“Ja mislim…”
Čini mi se da sam ozdravila od tog glasa, od te rečenice, i ležem pored njega za slučaj da nastavi.
Tako, mirna, spokojna, sigurna da nisam previše grešila, niti se o njega ogrešila, ćutim u mraku i osluškujem. Eto, tako… Među javom i međ’ snom…
Jelena Markovic “Srbija velikog srca”
