U ponedeljak, 8. Arila održana je treća radonica sa učenicima beogradske gimnazije Stefan Nemanja u okviru projekta “Spajalica- inicijativa za dostupnost personalne asistencije osobama sa autizmom”.
Na ovoj radionici pod nazivom “Budi moj glas” razgovarali smo o značaju priča i o aktivizmu. Na pričama smo odrasli, one nas motivišu, rastužuju, teraju na razmišljanje a neke i na nepristajanje. A kako nastaju priče? Uneobičavanjem.
Kroz igre koje nas uče kako da jednu pojavu posmatramo iz što više različitih uglova i kako da kompleksne ideje sažmemo u par rečenica, a potom i u samo jedan naslov, voditeljica radionice Elena Premate je pokušala da učenicima trećeg i četvrtog razreda približi storytelling. Pričalo se o režiji, stripu, fotografiji i naravno, pisanju.
Gde se aktivizam i pisanje prepliću? Na ovoj radionii smo se bavili društvenim mrežama. Razgovarali smo o algoritmima, o tome šta je potrebno da bi neko postao influenser/ka ali i o nedostatku regulacije sadržaja na mrežama i o posledicama promovisanja pseudonauke, neproverenih informacija i narativa koji unižavaju dostojanstvo marginalizovanih grupa.
Lične priče običnih ljudi su najvažniji činilac u stvaranju inkluzivnog društa. Te tihe glasove koji se probijaju kroz beli šum svakodnevnog života ne moramo da uneobičavamo. Njima treba da damo kontekst. Priča o autizmu ne sme da stane samo na beskonačnom ponavljanju simptoma i na opštim mestima. Ovo je socijalno, političko i ekonomsko pitanje. Elena je đacima ispričala svoju priču, od saznanja da njen sin ima dijagnozu do jutra 8. aprila kada je ušla u njihovu učionicu kako bi zajedno mapirali svaki element puzle koja je život sa autizmom.
Zašto je dobro što na mladima svet ostaje
– Kada kažem autizam, šta ti prvo pada na pamet?
– Drug!
Ovo je priča, ta dva reda. Možda i najpoučnija koju sam do sada čula a izgovorio ju je učenik na radionici. Ponekad je uneobičavanje samo reći ono na šta smo svi zaboravili.